SEMPER IDEM (Uvek Isto) – Đorđe Lebović
On фебруар 13, 2022 | 0 Comments | Blog | Ознаке: ,

U jednom od rijetkih intervjua, Đorđe Lebović je otkrio da nikad nije zaplakao u Aušvicu, na pitanje
„Zašto?“

Lebović je odgovorio:


„Da sam tamo plakao, ovde ne bih bio živ“.

Razmislite zašto plačete. Pred nama su citati iz knjige
„ Semper idem“:

„Prvo: zašto se kroz istoriju ljudska glupost neprestano ponavlja? Drugo: zašto je zlo uvek isto?

„I evangelistička crkva mi se dopadala. Iznad njenog portala bile su ispisane zagonetne reči: SEMPER IDEM.

„Šta znače reči ispisane iznad portala?“, upitah baku.

„Znače UVEK ISTO.“

„Šta je uvek isto?“, pitam dalje.

„Zlo je uvek isto“, kaže baka, prekrstivši se.

„Zašto je zlo uvek isto?“

„Baka se ponovo prekrsti, pa tek onda odgovori: „Zato što ljudi više ne veruju ni u Boga ni u božju pravdu. Više ne veruju da se dobro uzvraća dobrim, a zlo – teškom kaznom.“

„Dođosmo iz smrti i pređosmo u život, jer ljubismo… Svako ko ne ljubi, krvnik je ljudski i zazire njegovo srce jer ne pozna ljubav koja je dar od Boga.“

„Za oproštaj, jedna jevrejska poslovica“, reče. „Novac izgubljen – ništa nije izgubljeno. Vreme izgubljeno – mnogo toga je izgubljeno. Nada izgubljena – sve je izgubljeno!“

„Izašao sam na ulicu i krenuo nasumice. Nema pravde, ponavljao sam u sebi, iznova i iznova… Nema pravde, ni ljudske, ni božje… Sve su priče lažne. Istina o svetu u kom neprikosnoveno vlada pravda, sramna je neistina…”

„Jednom sam čuo kako majci kaže: „Ljudi su postali razdražljivi i nespokojni. To je zato što stalno žure. Nemaju vremena da žive.“

„Rabin je završavao svoju besedu: „Jedini je put do utehe da u teškim udarcima sudbine otkrijemo beskrajnu mudrost Svevišnjeg. Bi zapisano: doći će čas njegove pobede i iz blata i prašine tražiće njegovu milost oni koji su se prozlili, zaboravljajući na njegovu sveobuhvatnu moć.”

„Mnogi ljudi ne veruju u istinu, već je za njih istina ono u šta veruju“ (objasnio mi je još odavno teča Stevan).”

„Ništa nije ređe od prave dobrote, čak i oni koji misle da je poseduju, obično su samo ljubazni ili uviđavni.“

„Mi ne možemo da odredimo ni težinu ljudskog greha, ni veličinu krivice. Njihovi su tragovi neizbrisivi a njihov uticaj na život nepredvidiv i nesaglediv. Nikome ne možemo suditi, nikome ne smemo oprostiti

„Moj otac je rekao da ništa ne može toliko da ujedini ljude kao zajednička mržnja.“ Znao sam da nije u pravu, zato rekoh: „A meni je moj teča rekao da ništa ne može toliko da razjedini ljude kao strah.“

„Svi znamo kad nam se nešto dešava prvi put u životu, nevolja je što niko od nas ne može da zna kada mu se nešto dešava poslednji put.“

„Zašto stalno čitaš knjige?“, upitah ga jednom. „Ne čitam ja, taman posla“, odgovorio je ozbiljno, „već tražim pare.“ Pitam, koje pare, a teča kaže: „Lane sam sakrio u jednoj knjizi hiljadu dinara, da ih tvoja tetka ne pronađe. Zaboravio sam gde sam ih stavio, pa sad moram svaku knjigu pomno da prelistam ne bih li našao svoj novac.“ Moj teča je morao da se šali, šala mu je bila potrebnija od vazduha.

„Zašto su glupost i mržnja tako moćne? Ljudi se obično dele na dobre i zle. Istina je možda mnogo gora. Mnogo je više ljudi koji nisu ni dobri ni zli. Nisu uopšte ljudi. Nisu ni životinje. Oni su možda nešto treće. Planktoni, možda? Zvezde na nebu, što nas gledaju, vide nas kao te sićušne životinjice i čude nam se… Da li je ravnodušnost strah ili običan ljudski sebičluk? Možda nemoć ili neznanje da se živi drukčije, bolje? „Suprotno od života nije smrt, već ravnodušnost“

„Nisam verovao da se ljudska srca mogu otkraviti kao zaleđene reke, ali sam se ipak upitao – šta će se desiti kad se na rekama led otopi – hoće li svi videti šta voda nosi – hoće li okretati glave, prekriti dlanovima lice – hoće li govoriti: ništa nisam video – ništa nisam čuo – ništa ne znam – ništa se nije desilo.”

„Živeti, znači čekati,“ zabeleženo je. „Čekaš ženu koja će te iskreno voleti, prijatelja koji će ti biti odan, čekaš bolja vremena, čekaš da kiša prestane, da zima prode, da ponovo svane, čekaš bolju pomoć. Na sve čekaš, samo ne na smrt, a nju ćeš jedino sigurno dočekati.“

„Posle velike selekcije, na sam dan Jom Kipura, kada je za gasnu komoru izdvojeno nekoliko hiljada jevrejskih logoraša i logorašica, profesor teologije iz ješive u Kluzu rekao je: „Bog ovo nije smeo da dozvoli. On nas je izdao. Nije se pridržavao slova saveza koji je sklopio sa jevrejskim narodom.“ Odgovorio mu je hasidski rabin iz Tarnopola, koji je na selekciji odabran da sutradan umre: „Božje namere su nedokučive jer niko ne može da se uzdigne toliko visoko ili da se sagne toliko nisko da bi mogao videti njegovo lice.“

Trebalo bi da se pomirimo s tom neoborivom istinom.

Nova plava sveska: razmišljanja o Bogu – nastavak (Beograd, 1991)

Noćas se setih događaja iz sveta tame i magle, zaboravljenog ili namerno istisnutog iz svesti. Beležim ga u vreme novog pretećeg zatamnjenja.

Dovedeni smo u brezovu šumu da uništimo tragove nadzločina. Stajali smo u dvorištu krematorijuma, pokrivenog snegom, pred brdom ljudskog pepela koje je dosezalo do krova prizemnog zdanja od crvenih opeka. Gasne komore smo već videli. Ultraortodoksni rabin iz Munkača reče: „Bog je mrtav, sve su bitke izgubljene, čovečanstvu nema spasa.“ Profesor prava iz Praga nije se s tim složio. „Ne“, rekao je ogorčeno, „Bog nije mrtav, on je samo prepun gneva i jeda. Nemilosrdno i okrutno kažnjava i krivce i nedužne, naslađujući se u njihovim mukama i patnjama. Tako ga bar ja vidim, čovekova slika i prilika u ogledalu koje se uvećava.“ Logoraš, kome ne znam ni ime ni poreklo, rekao je na jidišu: „Nije istina. Bog nije onakav kakvi smo mi, niti je nalik bilo kome ili bilo čemu što smo videli, na javi ili u svojim snovima. Amen.“

Tako neka bude. Završavam jednom zauvek raspravu sa samim sobom o Bogu i njegovom proviđenju, dugu pedeset godina, rečenicom ne znam čijom: „Bog je upravo zbog toga Bog što je s one strane svega onoga što je izmerljivo i zamislivo. Konačna istina o njemu otkriće se na završetku Vremena.“

“Nema srednjeg puta između istine i laži, ubijanja i neubijanja. Nema delimične krivice jer nema ni delimičnog zločina. Ili je nešto zločin, ili nije zločin, ili je čovečno, ili nije čovečno.”

“Pre nego što nastavite raspravu, treba pouzdano utvrditi da li su nemački nacisti ljudi, ili su samo imitacija čoveka sa mozgom aligatora i emocijama pacova.“

„Žrtve bezumnih ratova su kao i zvezde na nebu, večno nevine i večno jednake. Za mene je pamćenje dar božji, a zaborav najveća kazna koja može da pogodi ne samo pojedinca već i čitave narode. U Aušvicu je stradalo dva miliona ljudi (za četiri godine postojanja logora), možda i više, a u ovom našem skorašnjem „karakazanu“ (za deset godina krvavog ludovanja i razaranja) svega trista hiljada (približno). Upitajmo se onda trista hiljada puta treba li zločince i njihove podstrekače pozvati na odgovornost, ne radi osvete, već radi pravde, budući da je svaki ljudski život jedinstven, svaki različit od drugog. Kada bi za svakog od njih zvonila zvona, što ne zvone samo pojedincu, nego i svima nama, kada bi zvonila samo jedan minut, ona bi zvonila danonoćno, neprekidno, osam meseci.

Ali zvona ne zvone..”

„Neću da ti kažem hvala jer smatram da je to tvoja dužnost. Antisemitizam je i vaše prokletstvo, zlo koje pogađa vas isto koliko i nas.“

  • Dorđe Lebović
More news