Ritam je u krvi i strasti – priča o lepoti plesa
On 14 јануара, 2018 | 0 Comments | Blog | Ознаке: , , , , ,

„Veliki plesači nisu veliki zbog svoje tehnike, već zbog njihove strasti.“

Marta Grejem

 

Ples kao impresija nedorečenog,

Ples kao iskaz,

Ples kao odigrani i prećutani bol,

Ples koji miriše na sreću i bukti vatrom energije….

Ples je osećaj koji pokreće, koji je negde pod kožom i oseti se duboko u svakoj pori i žili….

Strast tanga, usne koje se dodiruju na domak, pregažena ruža,  flamenko, gitara, vino koje se prosipa po divnim haljinama, latino ples… Šta vam se najviše sviđa? Slažem se da ima još mnogo plesova koje nisam navela. Jedno je sigurno, svaki ples nosi  svoju strast, pitanje je kako se ona prenosi, šta budi  i kako telo plesača to doživi.

Meni je u  pore ušao klasični orijentalni ples, balade. Gracijoznost pokreta, emocija koja me tera da je pokažem i kad ne želim. Pokret koji se trzne i kad tvrdoglavo hoću da je prećutim.

Elegancija, pogled, ruke koje govore,misteriozno daju znak za sitne rečenice.

Ples je ustvari ispisana knjiga u jednoj pesmi. Da li ste toga svesni? To je priča koja se govori neizgovorenim i ako se ne ispriča bez smisla gubi poentu, umetnost pada u ralje mulja a oni koji forsiraju korake kao tegove u teretani su valjda na pogrešnom mestu.

Kolko istine ima u tom pogledu u ogledalu, u koraku u ramenu, u kolenu, u zatvorenim očima, u spontanosti.

Pesme koje nose priču, bol, jačinu,zanos.

Za mene je ples zanos srca, duše i tela gde postaju jedno.

Ništa od toga ne bih znala, ništa o tom delu sebe ne bih saznala ni spoznala da nisam otišla u školu Alexandre Gruden u Beogradu koja graciozno, suptilno, nenametljivo ali opet dovoljno jako i energično pokazuje čari ove magije koja se doživljava.

Kažu da sam spisateljica, možda jesam, vreme govori svoje, ali znam da je  jedino konstantno u men, strast za rečima i žeđ za koracima i pokretima.

Mnogi će se začuditi, ali ples je umetnost nad umetnostima uz dužno poštovanje svake jer su sve one sestre koje inspirišu jedna drugu. Ples ne može nekad bez reči, reči bez melodije, muzike, glasa, a telo bez svog tog grčenja,rasplamsavanja, okretanja, emocija i na kraju pogleda u ogledalu.

Bez reči plesom možete toliko toga da kažete, okom, osmehom, rukom, ili jednostavnim okretanjem. Zar nije magično i fascinantno?

Ovaj tekst bih završila rečima Jovana Dučića:

„Jer ritam je Bogom dan i urođen kao i sluh, a zato mogu igrati samo oni kojima je ritam već u krvi.“

More news