Piši kao što je Polok slikao
On април 14, 2018 | 0 Comments | Uncategorized | Ознаке: , , , , ,

Apstraktni impresionizam je pravac koji se vezuje za slikarstvo, jedan od najpoznatijih predstanika tog opusa je Džekson Polok. Ističe ga  „živa nit“ akcione ekspresije, pa pomislih zašto se tako ne bi govorilo i o pisanoj reči?

Klasici nose u sebi težinu, jasnoću, crtu na slici, jasnu misao na papiru. Klasici obrazuju, uz njih napredujemo ali ako pogledamo s druge strane zašto ne bi iskoristili znanje jer i književnost kao i svaka umetnost napreduje, čezne za napredovanjem, reč čezne za iskazivanjem jačine.

Ako je Polok uspeo da napravi fenomenalne slike apstraktnog impresionizma ko može da kaže nekom ko se bavi pisanjem da strogo prati formu, da se drži pravila kao konj uzdi i samo tako da piše.

Gde je napredak, gde je iskazivanje nas, onog našeg jedinstvenog što umetnik nosi u sebi?

Zašto spominjem Poloka? Gledajte dugo njegove slike i videćete beskonačnost linija koje pokazuju emocije koje su nastale u afektu umetnika. Možda prepoznate ljutnju, bunt, ljubav, nejasnoću, zbunjenost, nedovršenost…..

Džekson Polok  se nije plašio nečeg novog, bez straha se uputio u svoj svet, onako kako ga je on osećao i doživljavao. Na kraju, šta nas briga šta će drugi reći?

Setimo se Degaove balerine od voska koju su na početku svi ismejavali a sad joj se dive? Valjda je umetnik osuđen da prođe kroz krugove patnje neshvatanja, ismejavanja, odbacivanja, možda je to i dobro jer ako to kažu oni koji prate ograničenja, ti i ne bi valjalo da pohvale umetnika.

Ben Džonson reče:“Umetnost ima neprijatelja koji se zove neznanje“.

Nejasne linije, boje rasute po ogromnim platnima i podu, pesak, staklo na slikama, Polok je često i šakom pravio poteze na platnu. Zašto? Zato što je kroz umetnost prenosio energiju koju je jedino tako znao da prenese.

Nijedan dobar klasik nije kopirao drugog klasika, ali čemu strah za nečim novim?

Reč teži ka razvitku, jačini, udarcu, doživljaju. Reči pamtimo, one bole, doživimo ih, ohrabre nas i bace nas u ambise i kao takve ako se umetnik bavi njima one ne moraju imati ni red ni formu jer sve što zahteva strogost u umetnosti je po istu ništavno.

 „Cilj umjetnosti nije da predstavi vanjsku pojavnost stvari, nego njihov unutarnji značaj.“

Aristotel

Čemu bojažljivost da iskažemo ono što osećamo na naš način a ne na onaj kako zahteva teorija.

Teorija ne postoji kad se spoje talenat, ideja, emocija i rad. Forma se tada  gubi, postoji samo posebnost, neustaljenost, prkos.

Svi smo mi donekle podeljeni pišemo pesme, priče, eseje, romane, ističemo se realizmom, romantizmom, impresionizmom, simbolizmom itd.

Međutim, pisano delo ne mora biti ni priča ni pesma ni jasnoća jer sve što je jasno je plitko a umetnost je sama po sebi duboka voda bistrine neba.

Kad pišem ne znam šta će nastati iz toga, možda će početi kao pesma, završiće se kao esej, možda obrnuto, možda će biti nešto između ali ću znati da je to nešto moje i da nisam prevarila umetnost jer ona zahteva ekspresiju jedinstvenosti i emocije.

Naše unutrašnje zahteva da bude ispoljeno, ukoliko strogo robujemo formama pre svega izdajemo sebe a potom i taj dar koji nam je dao posebnost da naš plamen iskažemo na određeni način. Po priodi umetnost je buntovna a ne ustaljena, ona se menja, dopunjuje, osniva, osvežava, pamti, traje ali ne robuje pravilima.

„Umetnik opet postaje velika činjenica čovekovog razvoja. A pošto se hipnoza umetničkovog dela menja sa vremenom to je i potreba umetnika za čovečanstvom stalna. Svatajući svoj poziv umetnici danas idu u oba pravca, izražavaju duboko „ja“ našeg vremena, i vezuju ga sa onim što ulazi u naše vreme. I time stvaraju stvarno i svesno nas i naše doba, istovremeno.“

Stanislav Vinaver

 

More news