Oštar kamen od sna i svile
On септембар 14, 2018 | 0 Comments | Blog |

Satkali mi nesanicu svilene riječi izdaje i samoće, govorili su da će brzo otići i da samo žele tu noć biti kraj mene…
Svila mi je milovala lice, kao slučajno mi je šaputala sve moje boli, samoća je pritiskala srce, ostala sam da ćutim jer i kapci su me izdali, ne daju mi da zaspim i san se odrekao mene.
Svila je lagano ulazila pod kožu, dirala mi boli i palila vatru gdje stanuje moje najdraže, tada svila postade oštar kamen, koji pokida u meni ono što sam skrivala najteže.
Odoh u drugu sobu, pođoše i oni sa mnom, otvorih im vrata, rekoše da ne idu nikuda.
Zarekli su se da će noćiti kraj mene za života.
Glasa da čuje moje molbe, niotkuda.
Više me nije milovala svila, nego je oštar kamen zario svoju pesnicu u dušu, u mini se ulila samoća, prokleta sjeta joj pruži ruku.

Kuda sad?
Hoću da idem!
Gdje bi otišla?
Idi, ali od sebe pobjeć ne možeš mnogo je u tebi taština i zapaljenih ognjišta.

Htjela sam prokletnike istjerati iz kuće al to je cijena kojom se jedno vjerovanje plaća.
San me izda baš kao i lica, nije htio više na očii da mi dođe,
San ta bijedna izdajica, navikla je da gleda u zoru i jedva čeka dan da prođe.
Naivnost slegnu ramenima i reče: “ Tako im se hoće, a ti pazi kad mene budeš ponovo slušala“.

Od tada ne vjerujem više nikom.
Ne okrećem se lažnim svilama,
Ne otvaram vrata,
Oštricu kamena sam navikla krvlju da održim,
Dok jednog dana sve ne ode do vraga.
Ne postoje za mene više ljudska lica, već samo sjene.
Ogorčenje u meni krklja, koga briga kad nikog nije bilo da, stane i da mi da spas promjene.
Ne postoje za mene više ulice već samo kamenje i stijene,
Ko jednom do smrti iskrvari navikao je da se za svojom drugom smrću više nikad ne okrene.

More news