Izabrani eseji objavljenih knjiga refleksivne lirike
On август 2, 2018 | 0 Comments | Uncategorized | Ознаке: , , , , ,

Plava pomorandža

Kupila sam plave pomorandže, podsjetiše me na svod koji mi se davno izgubio u veni.
Kupila sam crnu kafu bijele boje, mirisala je na lagano odlaženje i pregaženu prerezanost.
Nasmijala sam se prodavcu na pijaci, kupih i crne trešnje, on je zaplakao.
Vjerovatno su ga podsetile na boje morskih ježeva i crni plastelin koji se pretvara da je voće.
Potražila sam uvele jabuke, bijahu smeđe smeđe, kao kosa jedne djevojke koja mi okrznu rame.
Zasto kupujete smeđe jabuke?
Zato sto mirišu na slatkoću a ja ne želim da jedem, dovoljno ugriza je bilo.
Na kraju kupih vodu mutnu kao mrak. Sivu, kao čemer, eno je, zarobljena u flaši drhtala je pod lakom poledicom.
Gospođice čemu sve to kad imate svježe voće, crnu kafu, crvene jabuke, žute pomorandže čistu vodu?
Možda…Možda ne želim da lažem sebe ovaj put da je sve to tako čisto i zdravo, ovako noseći slabažne kese napuštenih namirnica imaću na umu da je gorčina uvjek tu.
Slatkoća se poigrava s nama, lijepe boje, blistav sjaj, ali kad osjetite miris voća koje je krenulo lagano da gine i vode koja je odustala od sebe onda se sjetite da ima takvih ljudi koje morate pustiti, od kojih morate odustati, koji su baš to što sam danas pazarila….

Kad bijeli mermer ljubi (iz knjige “Plava pomorandža“)

Robovi tihi,
Robovi valoviti, stisnuti u srcu mom,
Robovi sijenki,
Robovi noći, nesanica i dana,
Robovi koji su lagano umirali riječima na mom licu kao suvo lišće,
Robovi sputani,
Robovi koji su zaspali,
Robovi koji ljube robinje života,
Robinje koje ustaju mačem na smrt,
Zora ih čeka i gleda pomahnitalu igru nebesa,
Poljubci onih koji nose lance lagano padaju u more,
More ih predaje dubinama dok…
Robovi ljube robinje…
Nestaju na neko vrijeme pa se opet vrate,
Podsjete nas na čežnju, razočaranja i usne koje tihuju u strahu.
Pomislih, robinje slobodno ljube robove a mi?
Mi grcamo od ponosa krvnih žila i tako nam prođe život dok jednog dana valjda i mi ne postanemo robovi i robinje koje se vremenom pretvaraju u grčke statute od bijelog mermera i bude se noću kad nikog nema da iskažu sve što dan nije smio.

Glorija (iz knjige “Neka me uteši nebo”)

Danas smo radili anketu u Gradu Beozbzirnih. Naime, pitali smo: „Ko je Glorija?“
Na anketu su odgovarali: naivni,cinični, prevareni, oni koji su se odrekli duše te smo ih našli da tuđim srcima čiste asfalt u Gradu Bezobzirnih. Evo rezultata:
Glorija? To je ona poznata marka. Mada video sam juče cipele baš te marke koje kisnu na kiši. Poslužiće nekim stopalima da pređu poneku ulicu a onda će vjerovatno završiti na drugom otpadu.
Glorija? To je šolja jakog espresa koja se služi bez tacne, kafa koja se pije na iskap. Kafa koja oduševi sva čula a posle par minuta se zaboravi da je popijena.
Glorija? To je sivi krov na koji izgladneli golubovi slete jednom i nikad više.
Glorija? Tako se zvala jedna ulica uspavanog svetla. Njom su prolazili mnogi ali niko nije ostao.
Glorija? Zvala se tako moja bivša, doduše lika joj se ne sjećam.
Glorija? Bila je jedna pjesma… Glorija… Kažu, suviše strasna, jaka, istinita, ali niko nije smio da je pročita.
Glorija? Pahulja snijega koju sam upravo otresao s kaputa.
Glorija? Neprežaljena prošlost.
Glorija? Osakaćena budućnost.
Glorija? Folirant bre. Devojka koja neće da prizna da me voli.
Glorija? Budne noći koje mole mrak za malo milosti.
Glorija? Ruža bez vode koja je ostavljena na mostu gde samo povređeni idu.
Glorija? Melodija jecaja ostavljenih, izdatih.
Glorija? Gutljaj gorčine koji je hteo malo ljubavi.
Glorija? Bila je jedna soba pod tim imenom. Soba gde zidovi plaču, hladnoća zavarava dok je tuga ostala usuškana u oboljelim jorganima samoće.
Glorija? Zar se tako ne zovu kiše koje ne mogu da prestanu? Vulkani koji lavinu ne umiruju? Skrivena noć koja se tuče sa zorom?
Glorija? To su bili sigurni koraci koji su se saplitali sve dok sami sebi nisu smrskali kosti.
Glorija? Slomljena čaša u mojoj ruci koju više nikad neću imati.
Glorija? Neodigrani ples.
Glorija? Ostavljena silueta nakon par izrečenih laži.
Glorija? Peškir kojim sam nekad brisao suze, sada pojma nemam gde je.
Glorija? Zar je ona još uvek živa?
Glorija? Zaista ne znam ko je to. Pitajte nekog drugog.
Glorija? Inicijal za zaboravljene.
Glorija? Pozorišni komad gde je ljubav ismejana.
Glorija? Ne znam, ali volim to ime…
Glorija? Zar se vi ne zovete Glorija?
Ko bi rekao da takvo ime čuva strašnu bol i da niko nije znao ko je Glorija ustvari ili je mozda Glorija zaista bila sve to…
Valjda bol od onih koji prezive zivot napravi Gloriju.
Da niste možda vi Glorija?

Cigarete (iz knjige „Neka me uteši nebo“)

Zapalicemo cigaretu, nestajaćemo u njenom dimu. Lagano… Poput golubova koji ne nađu svoj put.
Sedim na mestu gde si ti sedeo, trenutno nepomična jer nešto što je tebi bilo igra meni je značilo sve. Sećam se nečega što si ti zaboravio. Grlim nestalu noć koju si ti kroz prste propustio. Govorim ono što sam želela da čujem. Udarila me je realnost, ošamarila mi je ponos. Nije pravedno. Sve je tu, ostalo kao i pre, samo nema onog koji je ludost probudio, samo je ostao onaj koji je ostao da plače nad njom. Nema onog koji je prvi poljubio, samo je ostao onaj koji je zavoleo.
Cigarete koje mirišu na mladost, prošlost, budućnost, setu, džez, stihove, nedovršene slike, ostavljene…
Cigarete koje mirisu na tebe, na mene… na usedelo čekanje… Cigarete koje se strasno predaju pepeljari, u žaru za stednjem trunu…
I ti ćes zapaliti cigaretu?
Koju?
Onu što dimom oživljava uboge nesrećnike? Možda želis onu koja se gasi od suza u posrnulim usnama koje bez glasa škrto štede reči i nemo dozivaju ljubav?
Hoces li onu koja se doliva preko vina i bunca o budućnosti koja nije za žive?
Ja sam ostavila cigarete… Bar na neko vreme… Opasne su po život, kažu. Ma opasne su i po smrt i po dušu posle smrti. Sta bi ona ponela s njihovim dimom? Razočaranje koje se meša sa hladnokrvnošću, širokogrudi sarkazam koji čezne da se uzdigne uz otrovni vazduh?
Pogledaj lica koja udišu taj dim… Kroz nozdrve izdišu boli koje se zagrcnu sleđenim osmesima.
Na sta li ova cigareta miriše?
Odaje ti nervozu za propuštenim pa u silnoj magli udahneš hrpu sivila iz kojeg se izmigolji realnost.
Ti i ja smo nekada delili istu cigaretu, sećas se? Iste misli, isti žar, isti pepeo u pepeljari, isti otisci na usnama… Grlili smo bolje dane pepelom gledajući se u oči. Spajavši oznojene dlanove dunemo dim u zenice, beonjače nam se zacrvene, mi se nasmejemo. Nikad nismo plakali za nama, dim je činio svoje. Od naše cigarete ostade oduvani pepeo, a šta ostade od nas?
Cigarete mi mirišu na rastanke, opasne su po život, po krv, smrt i sve što na taj dim podseća.

Tuča (Cirkuzant idelista i budala)

Malopre sam klela misli, rekla sam im da sačekaju… Toliko te mrze i vole u isto vreme da ostavljaju posustale usne bez reči.
Vole te jer mržnja ne može da ih iseče.
Mrze te jer više nemaju hrabrosti da pod tvojim stopalima ponavljaju koliko te vole.
Kako se zaustavljaju misli? Jel’ zna neko?
Nauka leči sve sem duše. Šteta, kad bi se izlečile posustale duše nestao bi gnev i mržnja. Kad bi se dodala mrva ljubavi onim tvrdoglavim, zaljubljenim dušama, rađalo bi se Sunce svake noći.
Želim da ti kažem:
„Zaledi mi misli“.
Ne, ne… Možda ovo zvuči bolje:
“ Zaustavi mi misli „.
Ne…
„Vrati mi misli, da ih sahranim, da im šapnem priznanje da više nisi njihov“.
Da, to zvuči bolje…
Vratio bi ti meni misli, znam… Ali nećeš srce…. Bez njega ne možeš ali ne želiš da priznaš.
Htela bih da ti kažem, nekad kada navratiš:
„Dodaj mi srce, odmah ti je tu pri ruci, možda nisi primetio“. Daleko je od mene otišlo od trenutka kada te je srelo.

Možda je bolje ovako:
„Mladi Gospodine, divno izgledate. Hladnoća nesebično- jedinstvenom lepotom prekriva vaše lice. Oči vam odaju toplinu boje kestena ali razaraju jačinom leda. Ponos vam je osakatio reči. Ko bi rekao da imate dva srca?“

Ne vredi…

Godine su uvukle slatke reči i neobične gestove pažnje u svakoj sekundi pomisli na tebe. Puze kao podmukli bršljan po mislima i čuvaju sve što sam htela da ti kažem.

„Mladi Gospodine. proverite džepove! Unutra se zavuklo par godina, mojih godina, par pijanih izjava koje su ponavljale da vas vole. Volela bih da budete ljubazni te da mi vratite sve to.“

Ooo pa vi niste ni proverili vaše džepove? Još jedan pali pokušaj da od vas izvučem prokleto: „volim te“.
Vidite li šta mi uradiše misli?
Od kad su vas srele razapinju dušu.
A vi?
Vi ne proveravate džepove, samo odlazite, kao i uvek.

Podmukla sećanja stegnuše ono što više nemam, povikah:
„Mladi Gospodine, čekajte! Reč „zauvek“ vam se zavukla pod lakat.“
Oprostite, misli me rastrgoše pa se smejem kroz suze.
Smejem se jer ne znam da vratim ono što više nemam, plačem što neko nije svestan onog što ima.
Oprostite, ovo je bila još jedna tuča tvrdoglavih misli. Pokušale su da vrate ono što kuca, ono što se negde izgubilo, ono što je mladom Gospodinu verovatno ispalo iz džepa.

Emocija od zlata

Pitali su me da li ću pisati o tebi?
Ti se prožimaš kroz svaku moju misao, suzu i osmeh.
Ti si otkucaj srca, a ja osluškujem snagu koju mi daješ.
Ti si najčistija uteha svih suza.
Ti beše kamen spoticanja onih koji htedoše protiv zapisanog.
Nada je tvoj zrak, zlatno Sunce ti je kruna.
Ti ostavljaš umetnost bez reči.
Ti lečiš dušu onima kojima su srce povredili.
Vreme je svedok da si lepši od svih najbajkovitijih snova ovog sveta.
Ti jesi emocija. Emocija koja se doživljava, ono što ljudska surovost ne može da ubije.
Ti si stepenica svake moje reči i mesto gde me čeka ruka nakon svakog mog pada.
Ti si poput najdivnijih tajni umetnosti.
Ti si čarolija koja prkosi stvarnosti.
Tvoje nebo, čisto kao osmeh brižne majke, nekom neviđenom ljubavlju mami oduševljenje onih koji nisu verovali da će u tebi nači spas za suze koje su tekle nad liticama ponora.
Tvoja istrajnost jenada za izlečenje rana.
Ti skidaš čelične zavoje sa ustajalih ožiljaka.
Živiš plamenom snage u dušama onih koji te vole i koji ti se vraćaju.
Ti si najlepša šesma svog naroda.
Zidovi tvoji govore o mačevima koji su se na tvom tlu lomili.
Najlepša emocijo, najlepša ptico, uzburkanog vremena živiš i živećeš.
Živiš dok zlatno sunce pod tvojim krilima ne štedi čuda, dok Nebo sluša jek molitvi.
Kako da zaboravim boje raja na Zemlji?
Kako da zaboravim jedinu emociju koju bol ne može da pobedi, koju sila ne može da uništi?
Kako da zaboravim tlo koje je odolelo uništenju kroz sve ove vekove?
Živeo si kao nada u srcima tvoje dece da ti se vrate i vratiše se.
Bojimse, ako te zaboravim, da će otkucaji srce izdati, da će bol izlečenih rana nagovoriti krv da stane. Bojim se ako te zaboravim, da će duša istrunuti poput tela.
Zaborav je koplje koje ne prašta.
Svaka moja reč čezne da se pretvori u pesmu o tebi.
Ti postade dom moga srca, sloboda moga bića i zagrljaj moje duše.
Ti, Jerusalime od zlata si više od grada, to znaju oni koji su pod tvojim nebom plakali.
Ti si snaga duši i simbol večne nade čija lepota prkosi ovozemaljskom, emocija koja nadživljava vreme, emocija od zlata.

“Tuga nađe isceljenje ako veruje da će je svetlost sačekati,
Bol izda očaj kad spozna odsjaj nade,
Suze nađu ruke na kojima će pasti kad odšiju svoje srce,
Kalanit na snagu miriše i kada spava, nebo će budne utešiti.”

*Kalanit – hebrejska reč koja znači cvet bulka
(Iz knjige “Neka me uteši nebo”)

More news