Autobiografski blog
On 2 децембра, 2017 | 0 Comments | Blog | Ознаке: , , , , , , ,

Razgovarajući s novinarima, ceneći njihovu profesionalnost i temeljitopst odlučila sam da napišem jedan neobičan tekst o tome kako i za koga sam prvo počela da pišem, šta volim, prema čemu gajim prezir.

U ovoj neobičnoj priči ubaciću neki citat  iz moje knjige, dosta slika i prevashodno,  nadam da će ovo biti koristan tekst onima koji istinski žele da znaju nešto o mom radu.

Da se ne  predstavljam…Nema potrebe, buntovno biće od krvi i mesa koje korača trnjem koje je nekad ličilo na šećer. Biće koje je iz vere prema ljudima pilo svaku čašu vode osetivši kako se pretvara u gorčinu jer zapravo šećer i voda ne postoje, postoji samo težak rad za koji se treba radom i znanjem izboriti.

Dakle,

Prvi esej mi je objavljen u knjizi „Cetinju s ljubavlju“, grad u kom sam rođena, ali sam Osnovnu školu završila u Baru.

Ne krijem svoje crnogorske korene po majci, naprotiv, ponosna sam na njih. U Beogradu završavam gimnaziju, nakon toga se selim za predivni Solun, gde dobijam stipendiju, međutim zbog ekonomske krize sam odlučila da ponovoo promenim mesto, te odlazim u Iztrael (ne prvi put, ali prvi put da ću ostati duže tj. par meseci).

Kad ne zavšite fakultet, a još kao dete vam ispiraju mozak da je fakultet sve, život, onda se nađete u teškoj fazi…

Nemate drugu opciju sem da preživite s onime što znate da radite. Šta sam znala da radim? Bila sam plivačica, bavila sam se plesom, na svu sreću opet se bavim, al sam oduvek znala da pišem.

Online aplikacija za blogove prestižnih kuća „The Jerusalem Post“ i „The Times of Israel“.

Primili su me da blogujem za obe medijske kuće, a da ne govorim koja je čast pisati za medij kao što je Jerusalem Post.

U Izraelu nailazim na drugačije ljude, osmehe, nepredaju, ljude koji su voljni da pomognu, ljude na koje sam ranije retko nailazila. Izrael je zemlja koja osvaja svojom pozitivnom energijom. Izrael nije ono što je predstavljeno u dvominutnim banalnim medijima, Izrael je zemlja koju treba doživeti i uveriti se u plašt istine.

Dakle moji prvoobjavljeni tekstovi kada sam imala 21 ili 22 god, ne sećam se su bili na engleskom jeziku.

Vraćam se za Srbiju i nastaje doslovno rečeno „borba“ za potragom izdavača. Odmah ću vam reći da onaj ko kaže da privatne izdavačke kuće objavljuju svakome, laže.

Prva izdata knjiga kada sam imala skoro 23.god. je bila „Cirkuzant, Idealista i Budala“, esejistika odnosno reflesivna lirika. Poezija u prozi.

Druga knjiga – „Neka me uteši nebo“ u izdavaštvu drugog izdavača.

Treća knjiga – „Sve je rečeno Ameli“ – izdvajaju je mikro eseji i kolažiranje Jidiš nobelovca Isaka Singera

Četvrta knjiga – „Kad karijatide plaču“, inspirisana magijom Atine i samom arhitekturom koja odiše tom zemljom.

Peta knjiga odnosno intertekstualna drama – „Ti, ja i Prever“, drama inspirisana najviše Preverovom pesmom „Adrijan“.

Šesta drama – „Kajanje za poneti“

„Sedma knjiga“ – „It`s all said Amelie“, predstavlja rezime par mojih knjiga.

Uskoro će biti objavljena osma knjiga: „Plava pomorandža“

Pojedinci nekad govore kako nemam formu pisanja.

Sve što je ustaljeno i „formatirano“ je dosadno, zato i ne želim da je imam. Paše mi da mogu da pišem intertekstualnte tekstove, poeziju u prozi, eseje, pesme, mikro-eseje jer…sve sam to ja, a onaj ko zahteva strogu formu je navikao na fino postavljenu masku kojane odaje iskrenost pisanog pera.

 

Prva promocija?

Prva promocija je bila na poziv Tridesetog jubilarnog Barskog ljetopisa u Baru, gde se dao akcenat na tri moje knjige.

Mogu reći da su mi nesebično vrata kao spisateljici upravo bila otvorena u rodnoj  Crnoj Gori i hvala im na tome.

Zahvaljujem se svim korektnim novinarima iz Crne Gore, televizijskim kućama, sjajnim tekstovima koje su pisani o meni i objavljivani u Crnoj Gori.

Zahvaljujem se mojoj Osnovnoj školi koja me nije zaboravila, direktorki, mojoj bivšoj mentorki Dami Biljani Vukmanović i mom nekadašnjem učitelju  Miću Baltiću na entuzijazmu da u ovom surovom svetu motivišemo decu ka čitanju i pisanju

Taj deo možete videti na mom sajtu na segmentu „MEDIA“, kao i televizijske intervjue i tekstove kako su crnogorski novinari pisali o mom radu.

Nakon Bara nastupile su promocije u Budvi, Petrovcu, i na kraju ponovo Baru.

Zaista je bila čast imati promociju u Dvorcu Kralja Nikole, još veći komliment i poštovanje je to da da će mi ta vrata uvjek biti otvorena za promociju.

Nastupili su intervjui i interesovanje novinara da saznaju kako je sve to nastalo i kako su mi se putevi tako ispreplitali s mojih 25 godina.

Otkud ta novinarska realnost koja se ističe u blogovima pogotovu Jerusalem Post-a, i otkud ta umetnička neštedljivost da se osećanja prospu na papir?

Moram priznati da interesovanje novinara iz Crne Gore za  moj rad ne jenjava što je zaista kompliment i čast.

Polako su neki ljudi shvatili da neko ko piše za inostrane medije bez dlake na jeziku i podignute glave, da neko ko je izdao šest knjiga i ko je član Udruženja Književnika Srbije se ne može tretirati baš kao neka novopečena pevaljka, tek proizvedena iz fabrike skandala i srama.

Dakle, imala sam  multimedijalnu promociju knjiga  u klubu Sinatra u Beogradu.

U ponedeljak odnosno četvrtog decembra imaćemo još jednu promociju gde ćemo imati sjajne umetnike za goste.

Umetnik, pisac,  živi u nekom nedodirljivom svetu, svom svetu ali mu je potrebna realnost, ja sam tu realnost spoznala u Izraelu. Kako ljudi prežive i slave dan što su živi, kako cene jedan dan života, to je nepresušna inspiracija zašto blogujem o neispričanoj priči Izraela, o nepravdi koja se nanosi zemlji koja je oduvek postojala.

Ove godine sam bila učesnik Beogradskog Sajma, bez većeg uspeha, znate, šund i kič nažalost pobeđuju a slabi će uvek druge kriviti zbog toga.

Put je trnje  ali i ta krv sa šaka i stopala  lako padne kad shvatite koliko toga ste prošli, i koliko cinika ste se zaobišli i preživeli .

Moja tajna ljubav – ples, magični ples kod jedinstvene Alexandre Gruden koja dolazi iz Francuske i ima svoju plesnu školu Neđima . Umetnost kada je jednolična ubija pre svega sebe pa onda i samog umetnika, kada se spoji sa drugom produžava sebi život. Telo oživljava reči, pokret govori ono što usne nekad ne smeju da kažu.

Do svega se stiže nekim slatkim bolom ako radite po savesti što je strana reč za mnoge.

Nikad ne slušajte one koji će uvek govoriti o vama kakvi ste, ko ste, kako bi trebalo da radite a isti ništa nisu uradili.Naravno, takvi će uvek govoriti  ko stoji iza vas, jer je  danas nezamislivo da nešto sami trudom stvorite i da neka Sila pošalje ljude koji će vam dati ruku i izvući vas iz kandži mračnih lica. Uzdignute glave budite ponosni ali uvek i zauvek samokritični, ne kritikujte svet već sebe, svoj rad, jedino tada bi svet krenuo boljom putanjom. Nikad ne spuštajte glavu pred ljudima al se ne stidite da je dignete k Nebu, jer sve to dolazi negde odozgo. Ljudska sujeta je suviše sitna i nebitna da bi se njome bavili.

Autor fotografije: Tijana Svrdlan

 

Budite nečiji osmeh, Ljiljan koji miriše danima na otiske optimizma i snage.Budite drugačiji, svoji, nosite svoje boje a ne one nametnute.

Do ovoga (sedam knjiga, festivala, blogova) što neki kažu da je nešto a ja zapravo mislim da je ništa se stiže upornošću, skrivenim suzama, tvrdoglavim neodustajanjem, pregaženim odbacivanjima, ali na kraju digunte glave, sami krvavih šaka možete da kažete da ste bar preživeli dan savesno i da činite sve da  uspete ono za šta mislite da ste rođeni.

 

 

„Tuga nađe isceljenjeako veruje da će je svetlost sačekati,

Bol izda očaj kad spozna odsjaj nade,

Suze nađu ruke na kojima će pasti kad odšiju svoje srce,

Kalanit na snagu miriše i kad spava,

Nebo će budne utešiti“

  • Citat iz knjige „Neka me uteši nebo“

 

    San koji ne može da se ostvari, ne postoji, verujete da ste jaki onda kada mislite da ste  najslabiji.

More news