Razgovor sa Živkom Vlahovićem – „Mocartom prevođenja“

Imala sam priliku da razgovaram sa Živkom Vlahovićem takozvanim „Mocartom prevođenja“. Vlahović je počeo profesionalno da se bavi prevodom kada je imao dvadesetdve godine. Važi za jednog od najmlađih prevodilaca u Evropi. Osnivač je sajma Slavistike. Na drugoj je godini master studija prevođenja. Promoviše autore s prostora bivše Jugoslavije i na taj način doprinosi našoj književnosti koju uspešno promoviše u Francuskoj.


Šta za tebe znači biti prevodilac?

Najednostavnije rečeno, prevodilac je glasnik, on prenosi nečiji stav odnosno glas. Nekada su prevodioci bili veoma cenjeni. Danas se ne govori toliko o njima, samim tim što smo glasnici onoga što prevodimo, ostajemo u senci, što je dobro jer prevodilac ne sme ukrasti slavu piscu.
Da budem egzaktniji; nije moj cilj da neko kaže da je pročitao prevod Gatalicine knjige, već da je pročitao Gatalicinu knjigu prevedenu na francuski.
Pisci poštuju naš posao jer znaju koliko je to teško, niko nas ne uzdiže, u senci smo ali to nam se to dopada, možda je u tome i magija prevođenja.

Obično piscima savjetuju da paze šta pišu jer njihove riječi ostaju kao zavještanje, da li si ikada imao strah od prevodilačke odgovornosti tokom prevoda?

Nemam strah, shvatam da imam veoma veliku odgovornost koju doista posedujem. Perfektan prevodilac ne postoji.
Pisac može svoje metafore da shvati drugačije, zato je neophodna temeljna komunikacija sa njim. Mnogo komuniciram s piscima dok prevodim njihova dela jer težim k perfekcionizmu,međutim, kao što rekoh ne postoji perfektan prevod.


Šta je teže prevesti, poeziju ili prozu?

Teže je prevesti poeziju, u tom slučaju smatram da prevodilac mora biti pesnik. Prevodilac koji nije pesnik, teško može prevesti iste. Poezija je veoma specifična, imao sam dosad sreću što pišem poeziju pa mi prevođenje iste ide lakše. Međutim, pre svega treba imati na umu da prevodim prozu, ponekad prevođenje proze utiče da se ozbiljnije posvetim poeziji odnosno da budem raspoložen za prevod iste.
Poezija znači sloboda, pesnik može da menja sintaksu, da ne poštuje neka gramatička pravila. Moraš da shvatiš tu slobodu da bi prevodio neke pesme.
Retki su oni koji to mogu da razumeju.

Koji je tvoj kriterijum kada biraš djela koja ćeš prevesti?

Na početku sam svašta prevodio, jezičke vežbe radi. Posle sam sâm birao naslove kako bi testirao svoje veštine prevođenja. Nisam znao da je Gatalica poznat u Francuskoj, tek pošto sam pročitao njegovu knjigu to sam saznao. Ono što je bitno napomenuti je da u Francuskoj vole i cene mlade autore, tako da imam to u vidu npr. Uskoro ću prevesti roman Filipa Grujića, a već prevodim Filipa Grbića.
Francuska književnost je popularna, francuska književna scena zanima naše autore. U Francuskoj kad se objavi knjiga traži se otkup prava, naši izdavači to ne rade.
Nažalost, naši izdavači znaju da ne mogu da zarade od prevoda i time se manje promoviše naša književnost. Ja se javljam izdavačima kako bih prevodio, siguran sam da kada bi izdavači imali entuzijazma da pregovaraju o prevodima naših autora u Francuskoj, slika naše književnosti bi bila mnogo bolja. Mislim da su u Francuskoj spremni izdavači da otvore vrata našim autorima, međutim problem sa našim izdavačima je što nemaju želju da odigraju nekakvu ulogu u tom procesu. Ne znaju koje izdavačke kuće objavljuju našu književnost.. Stali su do najpoznatijih izdavačkih kuća i nije ih zanimalo da idu dalje. U neku ruku je možda to i mnogo tražiti od jednog našeg izdavača. Nema on tu nikakvog interesa. Ali bi gotovo sigurno značilo kad bi se naši izdavači javljali francuskim izdavačima umesto prevodilaca.

Koliko je teško sačuvati autentičnost originalnog rukopisa tokom prevođenja?

Postoji nauka koja se zove traduktologija, nastala je krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih godina. Nekad Francuzi kažu da dobri prevodioci nisu dobri traduktolozi i obrnuto.
Postoji izvorna škola i ciljna škola prevodilaca.
Izvorna škola je vezana za izvorni tekst, u tom slučaju prevodilac pokušava gotovo doslovce da prevede knjigu i nekad može da dođe do besmislenog prevoda.
Ciljnoj školi su bitni jezik primalac i publika. Prevodeći delo, gubi se trag prevoda, prevod izgleda kao da je originalni rukopis, odnosno kao da je maternji jezik pisca.
Neki su govorili da prevodioci ove škole uzimaju slavu pisaca.
Ne slažem se s tim, prevodilac ne može da uzme slavu pisca, da li znamo ko je sve prevodio Šekspira? Prevodilac ne sme da uništi stil autora nametanjem svog stila. Pripadam sredini, prevodim za publiku, cilj mi je da bude i autor zadovoljan.
Biti apsolutno posvećen nekoj od ovih škola može da donese neke mane.
Dakle, pisac nikad ne može ostati u senci prevodioca.
Moramo imati na umu da je prevođenje lingvistički, kulturni i stilistički proces.
Mislim da je rizično prevoditi mnogo različitih stilova. Ja sam sačuvao neku logiku tako što sam prešao sa Gatalicog dela na Grbićevom, za Grbića se govorilo da ima Gatalicin pripovedački talenat.


Šta znači za našeg autora kada je njegovo djelo prevedeno na francuski jezik i kada je samim tim objavljen u Francuskoj? Da li to može značajno da utiče na njenu odnosno njegovu karijeru?

Pre svega sami čin prevođenja je širenje kulture, ukoliko izdavač napravi dobru promociju, znatno može da utiče na karijeru autora.
Roman „Veliki rat“, Aleksandra Gatalice je imao fantastičnu promociju, najpoznatije novine su pisale o tome. Gatalica je dobio nadimak „Čovek orkestar“. O tome su pisale i francuske novine u Belgiji i Švajcarskoj. Prodali su ceo tiraž, mislim da je bio između 7000 i 10 000, sada su objavili tu knjigu u džepnom izdanju. Knjigu je objavila izdavačka kuća „Belfond“, svakako jedna od najpoznatijih.
Prevođenjem naših autora se stvara atmosfera da Francuzi žele da uče naš jezik, dakle doprinosimo znatno kulturi jezika. Objavljivanjem naših autora doprinosimo negovanju jezika i isto tako priliku drugima da nauče naš jezik. Zbog toga sam i otvorio svoju izdavačku kuću.
Francuski jezik doista sadrži izvornu romantiku, mnogi naši autori „vole“ da budu prevedeni na francuskom. Postoji simbolična i emotivna privlačnost ka francuskom jeziku i književnosti. Mislim da je autoru čast da bude preveden na Francuski.
Na primer, engleski je međunarodni jezik, svako ga uči, gotovo svako ga zna… Francuski jezik je kao tvrđava, autentičan je i gledamo ga kao neki vrhunac.

Šta francuzi najviše čitaju?

Književnost se mnogo promenila, mislim da se u Francuskoj dosta čita „feel good“ književnost, stripovi, međutim s druge strane klasika je i dalje popularna.
Mislim da se „feel good“ književnost dosta čita, jer nju svako može da čita.
Negujemo klasiku u Francuskoj i veoma je dominantna.

Tvoj najuspešniji prevod?

„Euripidova smrt“ autora Aleksandra Gatalice, to je bio moj master rad na Sorboni. Knjiga je bila prilično kompleksna za prevođenje, evo i zašto;

Roman je nastao drukčije, on je Gatalicino najčudnije delo, što bi Gatalica rekao, to je knjiga koju valja do kraja objasniti samom autoru. Taj roman je iznenada nastao za svega nekoliko nedelja, 2001 god.
Roman nema jedinstvo mesta, jedinstvo vremena radnje, već jedinstvo emocije koja se vezuje za majku i dva njena sina, naratora i njegovog blaženo retardiranog mlađeg brata Neba. Ipak roman Euripidova smrt je dosada najlepša pesma koju je njen autor napisao i ispevao. Roman se sastoji od tri naporedna toka, priče o istoriji Venecije, kursa etike u šest lekcija i lične priče naratora o njegovoj prelepoj majci, retardiranom bratu koji je divno pevao i dva očuha. Sva tri toka smenjuju se slobodno, nekad nakon jedne rečenice, nekad nakon pola stranice. Tri romanesna toka predstavljaju tri prekretnička veka.
Dvanaesti vek Venecije, dvadeseti vek Italije i Mađarske i peti vek pre nove ere Atine. Svaki od ova tri vremena ne pojavljuje se samo kroz priču već i kroz tri jezika, starogrčki, mađarski i italijanski koji osim srpskog, autorovog matrenjeg, dominiraju romanom.“


Da li imaš ritual pre prevođenja?

Pa nije baš ritual, ali u suštini dosta čitam i vraćam se francuskoj klasici jer je potreban veoma bogat vokabularski fond radi prevođenja i neka konstantna mentalna sprema.


Zovu te Mocartom prevođenja, s obzirom na to da prevodiš od dvadesetdruge godine, među najmlađima prevodiocima u Evropi, koliko je teško nositi se s tim epitetom?

Ne opterećujem se oko toga, ako su neki odlučili da me zovu tako to je zato što sam imao čast, odnosno i dalje imam čast da slušam Betovena prevođenja, to je moj Profesor, Filip Želez.
On je doista najbolji prevodilac na svetu, mogu reći da je najveštiji i najtalentovalniji prevodilac.
Zašto to kažem? Kada ga pitam za prevod, on to prevede u trenutku bez rečnika. Svakom prevodiocu je potreban rečnik, njemu ne. Mnogo sam slušao njega i zato sam Mocart prevođenja, da nije bilo njega ne bi bilo ni mene.
Ja možda imam talenat, ali on je uvek tu bio za mene, Mocart sam zato što sam učio i učim od Betovena prevođenja.


Rečenica koja ti je bila i ostala vodilja u stvaranju karijere?

Nemam snove imam ciljeve.