Đurđija Jelenković – Balet kao tkivo tkanja
On март 25, 2020 | 0 Comments | Blog, kultura | Ознаке: , , , , , ,

Šta za tebe predstavlja balet? Koliko je bitna emocija da bi se vježbom prenijela određena priča?
Nedavno sam gledajući film Yuli, sabrala svoje utiske i iskustva o tome šta je balet. Rekla bih da je to način života prvenstveno. Balet nije posao, to je zanimanje i žrtva cele porodice. Emocija je presudna ali nije dovoljna. Emocija nas vodi u salu da vežbamo, a osobine koje se stiču igrajući nas zadržavaju u sali satima vežbajuci.

Da li je bitniji talenat, anatomija tijela ili upornost da bi se bavila baletom?
Za balet, i uopšte za Igru generalno, bitna su sva tri, i talenat ali i anatomija tela i upornost kao jedna od osobina koja se razvija dok provodimo sate i godine igrajući.
Ako talenat ne postoji, vežba i uopšte Igra jeste kao kula od karata na vetru, prva veća prepreka i sve prestaje. Bez talenta je moguće igrati ali ne dugo, i teško je opstati u igri.

Čitajući tvoju biografiju, učestvovvala si na mnogim takmičenja, dobila si nagradu Ohrabrenje za najbolje djelo domaćeg koreografa među osam najboljih iz cijelog svijeta za koreografiju? Reci nam više o tome, kakav je osjećaj kada uz nagradu dobiješ priliku da stvoriš samostalnu predstavu?
Ohrabrenje sam dobila za koreografiju u polufinalu. Za Bolero koji je bio u finalu ne.
Dobiti nagradu koja omogućava celovecernju predstavu i sve u njoj jeste velika odgovornost, ali i velika sreća jer je to prilika za mladog koreografa da pokaže svoja umeća. Sećam se, bila sam presrećna i potpuno prestravljena istovremeno.

Uručena ti je Specijalna nagrada Terpsihora 2019 za ostvarene rezultate visokog profesionalnog nivoa i za doprinos i promociju umetničke igre za samostalnu celovecernju predstavu Smrt i Devojka iz 4 dela, 2018/2019.
Kako je to kreirati svoju predstavu? Kakav je osjećaj onda kada je stvaraš, imaš proble a potom bude odigrana?

Osećaj kad se stvara predstava ili neka nova koreogarfija tog oblika koji je nosila Smrt i Devojka je kao da lutaš po mraku, ko zna koliko dugo, a onda se sve odjednom sastavi i počne da postoji nezavisno od tebe u formi predstave. Smrt i Devojka je ukupno rađena dve godine, mojim napredovanjem i kao igrača i koreografa i kao performera, pod mentorstvom dva profesora sa Instituta za umetničku igru, profesor režije doc. Aleksandar Nikolić i profesor performansa dr. Snežana Arnautovic Stjepanovic.

Tkivo tkanja je doista spektakularni performans koji je odigran u SKC-u.
Zašto baš Tkivo tkanja kao naziv performansa?

Tkivo tkanja je performans.U Smrti i Devojci koristila sam oba prisustva izvođenju, i performans i predstavu, za Tkivo tkanja ne.
Tkivo tkanja je performans dugog trajanja, u ovom slučaju 6 sati dugog. Koristila sam niti između sebe i predmeta u sali SKC-a. Motiv za korišćenje tih niti jeste da smo u većini slučajeva vezani za okolnosti, događaje, ljude, za svet oko nas i sve što se dešava u njemu, toliko da zaboravimo da se vezemo za nas same i naša srca, naše emocije i naš zivot. Svet oko nas ne postoji bez nas u njemu. Odatle naziv Tkivo tkanja. Taj performans bio je moj pokušaj veze duše i tela pojedinca sa arhitekturom i svetom spolja.

Da li se može reći da je i umjetnost na neki način za tebe tkivo tkanja? Da li je naporno izvesti takav performans koji je veoma zahtjevan šest sati, ili se sve zaboravlja, umor nestaje onog trenutka kada uđeš u svijet svog postojanja odnosno umjetnosti?
Ništa se ne zaboravlja tokom izvođenja performansa 6 sati. Sve što nosiš u sebi i sve što ti se događa okolo je tu. Jedino što kako sati prolaze postajes jedno sa svime. Agonija je prisutna sve vreme ali nije presudna. Da li je umetnost za mene vid tkiva tkanja? Nisam o tome ranije tako razmišljala. Rekla bih da je Umetnost nit koja povezuje sve. I nas i svet u nama i oko nas. Tkivo propada, nit je tu i kad ništa ne povezuje.

U januaru 2020 gostovanje u Narodnom pozorištu na festivalu Rossi fest i odigrani trio sa igračima Narodnog pozorišta i Ansambla Kolo povodom Holokausta. Prvo bih htjela da t se zahvalim tvojim kolegama i tebi prije svega na ljudskosti, hrabrosti i na temi koju ste odabrali, jer je pohvalno to što umjetnici doista dotiču srž teme koje se ne smiju zaboraviti, Holokaust je jedna od njih.
Šta nam možeš reći o tom gostovanju?

Gostovanje povodom Holokausta je bilo meni poput igre za toliku smrt, za toliki gubitak života. Samim tim igrali smo za život koji je preostao nakon Holokausta kao i za sva žrtvovanja da nekakav život na kraju i preostane. Izvođen je Kvartet za kraj vremena i mi smo igrali par delova paralelno sa Kvartetom iza velikog projektora za video o Holokaustu. Vladao je nekakav mir na sceni. I muzikom uživo ali i zbog video-a koji je sadržan iz takvih slika Holokausta da smo nas troje igrača, Miloš Kecman, Milan Bačkulja i ja, bili tu kao duhovni spoj između onoga što se desilo tada i života ljudi sada.Ovaj je život težak koliko i lud i blesav koliko je i lep, a smrt mu izgleda nekako dođe kao most koji sve to omogućava. Ne postoji smrt, postoji samo promena svetova.

„FeminaArt Manifest“, je tvoja režija, izvođenje i tekst pod fotografskim zapisom Tine Marić. Šta te podstaklo da režiraš takav Manifest?
Da li se ona po nečemu razlikuje od prethodnih?
FeminaArt Manifest je zapis tekstom i fotografijom pod mojom režijom. Razlikuje se po tome što tu otvoreno iznosim moć žene u životu i umetnosti koristeći paralelu sa politikom, državom i istorijom. Razlika je u smislu toga da ostavljam pisano-vizuelni trag sebe u Manifestu koji ne podrazumeva ni performans ni pozorišnu predstavu.


Da li postoji neki poseban umjetnik, plesač, režiser, pisac s kim bi voljela da uradiš neku predstavu?

Volela bih da radim sa izrelaelskim koreografom Ohad Naharinom, jer već jesam sa troje njegovih igrača i volela bih da radim sa Jan Fabrom. Od pisaca, volela bih da radim sa najmlađim članom Kluba knjizevnika kao i sa dobitnikom brojnih nagrada Nemanjom Dragašem. I volela bih sa tobom da radim, Slavice. 🙂 Uopšte, volim da radim sa svim igračima, koreografima i rediteljima, piscima koji me potpuno izmeste iz sigurne zone i koji su mi izazov u svakom smislu.

Počela si da se baviš i bachata- ples Dominikanske republike i kizzomba- angolski tango u Danza dell Arte u Beogradu? Kako si došla na tu ideju? Svestranost je drugo ime za tvoju ličnost 🙂

Pojava plesa nije čudna u mom životu, nekako je logičan sled nakon 26 godina igre. Moja majka se bavila latino plesovima i modernim baletom, a otac folklorom. Moji prvi koraci, van baleta, bili su plesni. U kući sam učila osnovne stvari koje sam kasnije prepoznala i u bachati. Zašto baš bachata i kizomba, na to pitanje nemam odgovor, tako su mi se stvari sklopile, to pripada sferi slučajnosti i sinhroniciteta igre, energije i sudbine rekla bih. U Danza del Arte sam pod sjajnim, iskusnim i talentovanim vođenjem Bojane Lukić, sertifikovanom instruktorkom koja podržava moju baletsku podlogu i plesno je razvija. Svi su me u Danza del Arte prihvatili kao da oduvek igram tu, i hvala im od srca na tome. Dodala bih da je ples sloboda i sreća koju balet nema pa je tu možda ključ moje pojave i na plesnom podijumu. Nakon 26 godina igre dozvolila sam sebi delić sopstvene potrage za srećom i slobodom, ne uprkos baletu već zahvaljujući istom.

Šta je za tebe umjetnost?
Umetnost je za mene život i smisao postojanja. Bez svega bih mogla, ali bez Umetnosti ne.

Da li ona opstaju talentovani ili uporni?

U Umetnosti kao i u svemu drugom opstaju talentovani i uporni, da. Ali sa malo sreće u svemu tome, i sa mnogo strasti. Takođe, umetnici moraju imati podršku prvo u svojoj kući a onda i u svojoj okolini. I moraju učiti, biti širokih vidika i biti vaspitani u meri potrebnoj za stvaranje. Inače neće biti ni razvoja niti opstanka.

Da li se slažeš da je kultura „kičma“ društva? Da li društvo odnosno oni koji su zaduženi da podrže kulturu nekad ignorišu napore umjetnika?

Ne može se živeti bez kulture, kao ni bez kičme, upravo. Naopaka su mišljenja da se u siromašnijim zemljama prvo od kulture odustaje. Odustaje se ako se nema dovoljno istrajnosti za borbu za kulturu. A tada nastaje pravi problem društva.

Da li misliš da umjetnici stvojim stvaralaštvom „govore“ o svemu onom o čemu mnogi zarad konformizma ćute?

Igrači igraju. Umetnici rizikuju. Rizik je taj koji se podnosi kad se ne ćuti ni o čemu. Ali Umetnost ne trpi ćutanje tako da smo zarad stvaranja primorani da rizikujemo. Drugim ljudima je možda konformizam dozvoljen, mada ubrzava propast sistema, umetnicima je sigurna zona isto što i sigurna smrt. Rizik preostaje jedini izbor ako si Umetnik.

Budući planovi?

Budući planovi. Da se kad sva ova zbrka napolju prodje vratim na scenu, i plesnu i baletsku, i da nastavim da igram tamo gde sam stala.

Šta nam poručuješ za kraj?

Poruka za kraj. Slušati sebe u Umetnosti bilo koje vrste. Pratiti svoj osećaj iznutra i biti dobar i iskren prvo prema sebi. Biti bez straha i kajanja kad se zavesa podigne ili kada se stane na plesni podjum. Pustiti publiku na miru. Pustiti sve ljude okolo na miru. Pratiti svoje srce i poštovati svoj dar i služiti mu svaki dan.

Đurđija, Želim ti puno uspjeha, predivnih performansa, sa zadovoljstvom bih htjela jednog dana da imamo našu predstavu. Izuzetna mi je čast što si pristala na intervju, htjela bih da dodam da si jedna od rijetkih umjetnica, ti si od onih karaktera koji rade u tišini i čiji uspjeh gromko odzvanja, strpljenje ti je vrlina dok je tvoja kreativnost, talenat, skromnost i divna pozitivna neegoistična energija nešto što te izdvaja iz mase. Ostani posebna i osvoji svoje snove 🙂

More news