Breme Svetog i Prokletog – Poeta sacer
On септембар 24, 2020 | 0 Comments | Blog, književnost, kultura, Slavica Milošević | Ознаке: , , , ,

Šta je sacer?

U knjizi „Istorija i apokalipsa“ Bela Hamvaš govori o biću sacer, naime sacer ima dvojno značenje:
Sramno i dostojno, prokleto i sveto, bedno i uzvišeno. Hamvaš navodi da je u drevnim vremenima sacer bio kralj, kasnije je to mogao biti vojvoda, prvosveštenik, državnik ili vojskovođa. Sacer je služio u svojstvu Sila, on je prinosio i podnosio žrtve.

Prije nego što definišemo šta je Poeta Sacer, bitno je osvrnuti se kako je pesnik bio doživljan i karakterisan.

Nagon koji izvire iz zavisti bića mase, te pokušava da ga izjednači sa samim sobom je dovelo do doživljavanja pesnika kao izraza.
„Pesnik je istinki zalog istorijskog duha“.
„Pesnik je viši psihološki kvalitet“.
Niče je govorio da je pesnik luda odnosno pajac.
Bela Hamvaš takođe ističe da su stari Grci smartali pesnika prorokom i herojem.

Šta se desilo, te su se kraljevi, državnici, vladari, prvosveštenici odrekli onog što nosi smisao sacer?

„Evola pripoveda kako je sacer-dostojanstvo drevnog vladaoca boga-kralja dospelo niže, u ruke prvosveštenika, kako je dalje tonulo među aristokrate, još niže u plemstvo, kako je padalo sve niže dok se nije izgubilo. Poslednjih dve stotine godina istorije bile su već potpuna i vidljiva katastrofa kada je nestao kralj, sveštenik, aristokrata, sudija, umetnik, ratnik i nije preostalo ništa drugo do samo ološ.“

„Sveti krug samo jedan čovek čuva: pesnik. Ne zna se da li su ga kraljevi, sveštenici, vojvode, vojnici, umetnici zamolili da ostane, ili je sam prihvatio zadatak; ili je samo bio poslednji i kad su svi otišli, rekao je: izdržaću. Ili će konačno i on otići i niko neće nastaviti i čuvati Temenos.“

„U morfologiji kulture opet se javlja nova teorija. Pesnik je ovde tvorac kulture. Poezija je činilac kulture, kao pravo, religija, umetnost i duh. Kultura je sve stvorila počev od kajiša sandala do ideje o besmrtnosti: poezija se smešta negde između ovo dvoje. A ko je pesnik, neizvesno je; ali celina kulture zahteva da postoji kultura isto kao i odeća, novac, ili Bog.“

Bez obzira na to što sacer ima dvojnu smisao kao što je već navedeno: uzvišeno i bedno, sveto i prokleto, onaj ko ima „privilegiju“ da ima takvo zvanje mora istom i služiti.

Bela Hamvaš navodi primjer Getea i Šilera:
„Gete nije bio čovek koji prihvata. Čak je upravo bio čovek koji samo uživa. Faust koji je uživao, koji je sve otresao sa sebe da bi mogao ostati nadmoćno slobodan i bezbrižno vedar, neporemećeno smiren i neometano bez smetnji. Šiler pak nije zavideo bogatoj slobodi bez straha. Šiler je osećao nepodnošljivim da pesnik koji raspolaže tako božanskim sposobnostima, kao Gete, tako bez saosećanja odbija ono što je tada već morao da prihvati Poeta sacer. Šiler je samo počinio grešku što je verovao da samo Gete može izvršiti prihvatanja na sebe velikog magijskog akta. Smatrao je ispravnim ako čuvanje Temenosa i prihvatanje tamnih grehova prihvata Gete, veće i više biće od njega. Pored svog prijatelja, samog sebe nije smatrao dostojnim za ovu uzvišenu službu. Patio je što Gete to ne razume, ne zna o čemu je reč. Ili je još više patio, jer je video da je Gete vrlo dobro znao šta bi trebalo da učini, ali nije hteo da odustane od ličnog mira i beskrajnog instinkta uživanja, od faustovske žudnje za srećom i titanske strasti za radošcu, tamu je svesno izbegavao i pred potresnom suštinom svetske situacije je zatvarao oči, prećutao je, porekao, slagao. Gete je izbegao zadatak Poete sacera. Ali onaj ko izbegne zadatak, natovari ga drugome. Čuvanje Temenosa je tako između njih dvojice dopalo trećem: Helderlinu. Ko ne prihvata, taj prebacuje na drugoga, ko ne preuzima na sebe, taj stavlja na drugoga. Tako su njih dvojica, Gete i Šiler, prebacili, tako su preneli obavezu Svetog kruga na jedinog živog u tom dobu koji ju je prihvatio i uzeo na sebe, na Helderlina. Konačno je nastala situacija koja je zapažena tek stotinu godina docnije, da istinski pesnik nemačke klasike nije bio Gete i nije Šiler, nego Helderlin. Zašto? Jer ono što je Šiler ponudio svom prijatelju iz poštovanja: dostojanstvo čuvanja Temenosa, Gete je odbio. I dostojanstvo je palo na onoga ko ga je prihvatio. Ko ga je preuzeo na sebe i podneo sve što je došlo i bilo – sve grehove tamnine naroda. Er fernab fühlt allein das ganze Elend und die ganze Schmach, kao što George piše: u sebi samom on oseća svu sramotu i svaku bedu.“

Poeta sacer ima veoma tešku i gotovo tragičnu sudbinu, Hamvaš ističe da on sudbinu naroda preuzima na sebe, povlači se i posvećuje se svom pozivu. Nosi teret slatkog i gorkog, živog i mrtvog, mračnog i svetlog.

„Kada bednik vidi patnika, „prokletnika“, veoma dobro zna zašto bednik pati i još bolje zna ko je zapravo prokletnik.“

Poeta sacer će neminovno doživjeti propast ukoliko ne izbegne dodir sa publikom pa čak i običnim čovekom.
„Malarme je bio prvi pesnik koji je uvideo da je smisao izgubilo i plansko skrivanje. Jer ko sebe zatvori, propašće; istinski život se ne može živeti u bezvazdušnom prostoru, u palati duha, u lažnom odelu. Istina je da pesnik ne sme da traži narod; svaka poezija koja želi popularnost, izdaje sebe. Izuzetaka nema i ne može ih biti. Ali povlačenje ne razrešava položaj, jer ispred naroda zatvorena poezija postaje privatna stvar i pretvara se u besmislenost. Neophodno je otvaranje, bez obzira kako će je narod razu-meti i za šta će je smatrati. Time što se pesnik skrio i izbegao porugu, progon, slom, hteo je sebe da izvuče ispod krajnjeg koraka poete sacera. Hteo je da spase sebe kao čuvara Svetog kruga. Onda ispunjava sudbinu čuvara Temenosa ako postaje žrtva. To je istinski smisao života poete sacera: kada je uzmakla svaka ljudska veličina i ostalo prazno svako božansko mesto, on stoji ovde, sam, kao čuvar svete vatre i zbog te vatre i na toj vatri samog sebe treba da žrtvuje. Zbog toga je sacer pesnik: zbog toga je preuzeo čuvanje Temenosa kako bi vatru hranio sopstvenim životom i održavao je svojom smrću. Zbog toga je on uzvišen i strašan, božanski i proklet, svetac i bednik.“

Poezija koja seže za masom jeste fušeraj, pesnik koji nema snagu da se povuče i posveti nije Poeta sacer, međutim pošto sacer znači kontrast, povlačenje i skrivanje nije rešenje jer se sve ono što je napisano pretvara u besmisao, pepeo i ostaje neotkriveno. Ukoliko je sacer neka vrsta žrtve koju je Pesnik primoran da podnese, pora podnijeti i to da zapisano podjeli kao i činjenicu da bude odbačen i simevan. Preuzimanjem Temenosa označio je sebe kao čuvara prokletog i svetog, svetlog i mračnog, tragičnog i vanvremenog. Zbog poruge mase Poeta sacer ne smije posustati jer bi bio isti kao navedeni ološ, što je Evola u svojoj knjizi naveo.

Kada kažu da se poezija ne čita, da nema vrednost ni suštinu, to je zato što je masi nepoznat pojam sacer, zato što onaj ko je čuvar Temenosa ne može biti samo čuvar svetlosti i nikako miljenik mase, on teži ka višem iako ga često smatraju bednikom, on je sklon tragediji iako mu djela oslikavaju oni koji je razumiju kao komediju.
Poeta sacer za neke može biti pajac kao i sama poezija, međutim njihov životni put nije pozornica da bi zabavljali zaludne lude.

„Sredinom stoleća situacija je sve jasnija. Bodler već zna da nema izbora: pesnička sudbina već nije smireni izraz, nije genije, nije preživljavanje, zgušnjavanje, herojstvo, ni proroštvo. Biti pesnik znači prihvatiti čuvanje svih simbola ostavljenih i napuštenih ljudskih dostojanstava. Pesnik za sada mora da bude kralj, sveštenik, filozof, sudija, vojnik, državnik i to – nepodnošljivije od svakog zadatka – daleko, sam, osamljen, u tajnosti, bez slave, čak daleko držeći masu, skrivajući u sebi smisao svoga dela i ne izgovarajući ni jednu reč o značaju svoje ličnosti. „J’ai plus de souvenirs que si j’avais mille ans… je suis un cimetière… un pyramide, un immense caveau, qui contient plus de morts que la fosse commune — sudbina mi je tako teška kao da već živim hiljadu godina… groblje sam… piramida, golema provalija u kojoj je više mrtvih nego u kolektivnoj grobnici.“

„Žrtva nije pozorišna lomača, nije javni autodafe, pogubljenje, patetična i pitoreskna smrt, koja naslikana može da se okači na zidove soba. Primera za to bilo je dosta od Helderlina preko Bodlera do današnjih dana.“
– Bela Hamvaš

Danas postoji mnogo pesnika, retki su oni koji prihvataju Prokleto i Sveto; Poeta sacer je retko biće koje je uzvišeno i bedno, dostojanstveno i ponizno, tragično i svetlo, koje je bačeno pred porugu i uzdignuto u visine stvaralašva.
Nažalost, danas se olako zvanje pesnika stiče, međutim, samo posvećeni sudbinu nose, žive kratko dok im se život čini veoma dugim, sazdani su od provalija i jakih stijena koje su ostavile trag istinskom značenju Poeta Sacer.

Mnogo je pesnika, malo je onih koji su nosili i nose breme Poete sacera.