Bez posvete
On мај 21, 2019 | 0 Comments | Beograd, Blog, književnost, pesma, pezija u prozi | Ознаке: ,

Neka muzika tiha sećanja kotrlja, znam da sam ti bila otrcana mrlja,
Sve beše svetlo iako kiša lila je
Tu noć kad se slivalo nebo poljubio u čelo si me
Da li se opraštao,
Jel kažu to je stil asfalta,
Ipak si se vratio I pokucao na vrata,
A ja slaba i hrabra bez tebe ne mogu,
Tu noć kao i sve druge uših te pod kožu prokletu,
Otišao si hladno, rekao si da ti nije stalo.

Čekaj pogledaj mi oči, zar nemaš sjete nimalo?
Prošetaj još jednom tim prokletim ulicama,
Pogledaj u telefon i reci da baš ništa ti ne značim ja
Ja ne mogu protiv sebe bol u meni krvari
Šiklja već duže vreme i ne znam koliko ću izdržati
Ćutim lagano i tiho smejem se,
Polako delovi mene umiru bez tebe.

A ti gde si?

Ne znam negde na asfaltu,
Sada s nekom drugom prepričavaš priču tu,
I onda ćeš jedne noći saznati iz novina,
Da se bol slila s druge strane sveta koju nisam podnela,
Neće ti biti žao, osećam ja to,
Živu si me sahranio i u blatu pretvorio,
Moja sloboda slađa pod zemljom je
Jer tvoje oči I osmeh mi noževe zariše,
Ako se ikad setiš ili vidiš neku vest, samo se okreni,
Kao nekada i zaboravi balavicinu zapovest,
Prst na usne si mi stavio i rekao ćuti znam sve.

Htedoh ti reći što si znao
Sada samo nebu i zemlji to bitnije je,
Zemlja da mi telo jede,
Nebo da mi dušu hrani,
Zajebi što je bilo između nas lani,
Nekad kad pogledaš gore možda mesto kiše moja bol krvari
Pokupi Neku kaplju i na levu stranu stavi je,
Jedino tako znaćeš da si nekome značio sve,
Sada idi tim prokletim asfaltom.

I zaboravi na nekog ko je u magli nestao,
Ovaj grad guta, i mene prevario je,
Sada kad ga pogledam s neba jasno vidim sve,
Polako sve se ruši zemlja otvara se za neke nove krvi koje surovost ne mogu izdrže,
Ajde sada pogledaj gore kad na ulici nema me, slobodno nasmej se,
Nebo prašta sve, ali bol u krvi i s one strane svijeta ostaje.

More news